Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 204. deo

Miti ga je nemo slušala, steglo joj se u grlu, nije imala glasa. Ustala je i krenula u pravcu žbuna, odakle ih je skriven posmatrao Akaš i zaplakala je. Gledala je u pravcu žbuna, a Amanu je bila okrenuta leđima. Aman je odmah za njom ustao, došao do nje i pozvao je. Miti se okrenula, a on je molio da ne plače, iako su i njegove oči bile pune suza. Stajali su tako jedno naspram drugog i posmatrali se, a onda je Aman rekao: “Miti, ne znam šta ću sa tobom, ne znam šta ću sa sobom…”
Uhvatio ju je rukama ispod pazuha, podigao je i počeo da je vrti, tako da su joj noge letele (kao stolice na ringišpilu).
Miti je vikala da je pusti: “Šta ti je Amane, pusti me!”
A onda je počela da se smeje glasno i da viče da je lud.
Aman se smejao i glasno vikao: “Smej se, smej lepotice! Osmeh ti jako lepo stoji!”
Kada je Aman spustio Miti, ona se i dalje smejala i kroz smeh mu rekla: “Amane, ti si stvarno lud! Šta mi radiš, samo ti umeš da mi oteraš tugu i vratiš osmeh na moje lice! Zato te volim Amane, puno te volim…”
I Aman se smejao, a onda je pogledao u nebo i počeo da viče: “Volim te Miti, volim te, puno te volim!” (NASTAVAK NA SLED.STR.)