Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 213. deo

Prihvatam i mržnju, ali bar znam da sam prema tebi bila uvek iskrena. Kada sam te iskreno volela ti si to znao, i kada sam prestala da te volim i tada si znao, zato me ne grize savest. Akaše, dok sam sedela ovde imala sam dosta vremena da o svemu razmišljam i došla sam do jednog zaključka. Vidi, tvoja baba-tetka je trebala da se uda za mog dedu i da žive ovde, to se nije desilo. Da je tvoj tata našao moju mamu i da su se venčali sigurno bi živeli ovde, ali ni to se nije desilo. Ti si treća generacija Četerđi koja je uspela da dođe ovde i da ovde živi i zato mislim da ovo sve treba da pripadne tebi. Ja pripadam porodici Bundela. A i baka te je zavolela kao rođenog unuka, puno si učinio za nju. Akaše, ti si lep, zgodan i mlad, bićeš bogat, a plus si zdrav muškarac i možeš da oženiš neku mnogo mlađu devojku od mene, ma neku od dvadesetak godina koja će ti podariti novo potomstvo. A ja cu otići, u Mumbaj se neću vraćati jer je pun uspomena. Sva sreća ponela sam svoju diplomu i otići ću u Nju Delhi, tamo ću sigurno naći posao jer diplomirani ekonomisti su uvek traženi.”
Akaš je samo ćutao i slušao, a Miti je gledala u njega i nastavila: “Akaše, ali te samo jedno molim… Da mi dozvoliš da povedem decu sa sobom. Zbog njih sam ja danas živa, oni su razlog što sam izašla iz te krize u kojoj sam bila. Oni su jedini smisao mog života, puno ih volim.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)