Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 220. deo

Akaš: “Dobro, rešićemo i taj problem sa motorom. Znam da ste se stalno vozili i čak raznosili pice. On je bio imućan, a i ti, pare vam nisu trebale. Pitam se zašto ste to radili…”
Miti mu je ispričala kako ga je upoznala kada je naleteo motor na nju, dok je raznosio pice. I kasnije je zvao da ide sa njim da mu pomogne i to obično posle nastave. On je vozio motor, a ona je silazila sa motora i isporučivala. Pare mu je davala od naplate, iako bi joj on rekao da ih ona čuva. Znali su posle toga da odu na sok, ili sa skupljenim zarađenim novcem od nekoliko dana da odu na večeru, a i da pozovu prijatelje da izađu svi skupa. Aman bi ih sve častio. Bilo im je jako lepo i zabavno, puno su se družili, u retkim situacijama su bili sami.
“Pored Amana sam zaboravljala na probleme koje sam imala kod kuće. Vreme u kući sam provodila samo dok sam učila i spavala. Tada je mnogo brinuo o meni i često je znao da me nasmeje i da me učini srećnom, bio mi je dobar i iskren drug.” – Miti je zadrhtala brada, zaplakala je dodajući: “Sada kada smo Aman i ja obnovili naše prijateljstvo, ja sam ga opet izgubila. Da sam znala da će se ovo desiti, nikada ne bih pristala da se ovde preselimo. I Amra je mnogo dobra, puno sam je zavolela… Sada sam i nju kao dobru prijateljicu izgubila… Ali želim im da budu uvek srećni, jer su oboje dobri i zaslužuju jedno drugo. Ja mora da sam u predhodnom životu bila loša kada me bog ovako kažnjava… Akaše, svima sam uvek želela dobro, a mene su mnogi mrzeli… Mukta, ti, tvoja majka, tvoj ujak, a i Surbi koju sam mnogo volela, ona je želela moje uništenje praveći ti put do mene… Mrzeo me je i Sankrat, ali ne samo da ste me mrzeli nego ste me i kleli i želeli mi sve najgore, iako ja nisam bila nizašta kriva…” (NASTAVAK NA SLED.STR.)