Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 230. deo

Samo što nije zaplakala. Akaš je vodio razgovor sa onim radnicima, ali je neprestano posmatrao Miti. Video je da ju je žena vukla da igra i da je Miti odbila, video je i da je na ivici suza.
Radnicima je rekao: “Izvinite me!”
I potrčao ka Miti.
Čim joj je prišao odmah je pitao: “Šta je bilo Miti? Nećeš valjda da plačeš? Zar smo zato došli tu, da te gledam kako plačeš? Znaš da je i meni teško, ali me poslušaj. Miti, zajedno smo u ovome i ovu krizu moramo zajedno da pređemo. Zato ćemo morati zajedno i da zaigramo!”
Podigao je Miti i počeo da igra. Žene su se iznenadile i sklanjale, a Akaš je sa Miti krenuo ka muzikantima. Mnogi koji su stajali, a i koji su igrali blizu, su se sklanjali praveći mu slobodan prostor. Ostale su samo tri devojke da igraju. Akaš je igrajćci napravio nekoliko krugova oko muzikanata jer je video da su se seljani dosta povukli i takoreći formirali krug. Miti se bunila, molila ga je da je spusti, da se oseća jako neprijatno, pitala ga je šta to radi.
Akaš je spustio Miti i rekao: “Pogledaj Miti gore u nebo, tamo su moj tata i tvoja mama! Oni su sigurno gore zajedno i mora da su jako srećni gledajući nas srećne.”
Miti je klimnula glavom: “Misliš li da su srećni? A tvoja mama?”
Akaš: “Da Miti, sigurno su srećni, a i moja mama je tamo gore negde sa njima, morada je i ona srećna! Zato ćemo zajedno igrati!”
Miti: “Akaše, ja ne mogu da igram, nisam spremna, klecaju mi noge… Vidi, svi nas gledaju, hajde da se sklonimo.”
Akaš: “Miti, ti nećeš da igraš, ja ću te nositi i igrati s tobom. Jednom sam ti rekao da volim da si mi stalno u naručju i da ću te nositi do kraja života, zato se opusti.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)