Turska kuhinja

Najveci kebab na svetu

Osnova turske kuhinje su žitarice (pirinač i pšenica) i povrće. Svaka kategorija jela ima bar jedan ili dva od ovih osnovnih sastojaka.Kod Turaka se zacinsko bilje koristi jednostavno I stedljivo,da bi svaki osnovni ukus sastojaka jela ostao ne promenjen. Jela bez mesa su brojna, a kada se meso i koristi, ne dodaje se mnogo.

Osnova turske kuhinje je bilo koje testo napravljeno od pšeničnog brašna. Pored ekmeka (običnog belog hleba), pide hleba (lepinje), simita (đevrek sa susamom) i mantija (nešto nalik raviolima), postoji i cela klasa hrane napravljena od tankih kora za pitu i koja se zajedno naziva börek (burek). Pekari otomanskog vremena verovali su da je nakon izgnanstva iz Raja, Adam, svetac zaštitnik pekara, naučio da pravi hleb or arhanđela Gabrijela. Veliki majstori pekarstva i dan danas ljubomorno čuvaju recepte nasleđene od svojih prethodnika. Ekmek, pide i simit jedu se istog dana kada su napravljeni, a preostali ekmek se koristi u raznim jelima, daje živini kao hrana ili se meša sa mlekom i daje uličnim mačkama. Manti, testenina punjena posebnom mešavinom mlevenog mesa, jede se prelivena jogurtom sa belim lukom, istopljenim puterom i alevom paprikom.Burek je jelo za specijalne prilike i za pravljenje su neophodni velika veština i strpljenje.

Kebab je, kao i burek, tipično tursko jelo i datira još iz vremena kada su turska nomadska plemena naučila da peku meso na otvorenom plamenu. Kebabi se dele prema načinu pripreme mesa, npr. šiš kebab su grilovane kockice mesa na ražnjiću.

Doner kebab se pravi od slojeva mlevenog mesa i tankih šnicli jagnjećeg buta, nanizanih na veliki uspravni ražnjić koji se vrlo polako rotira ispred vertikalnog grila. Kako se spoljašnji deo ispeče, taj deo se odseca i služi, a pečenje ostatka se nastavlja.Najveci rekord u govedjem kebabu su oborili Turci u Ankari.Bio je tezak 1.198 kilograma,i na njemu je radilo 10 kuvara.
Nastavak na sledecoj strani