Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 42. deo

Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 42. deo
Ujutru je Akaš otišao na posao i video u hodniku grupu službenika i službenica. Načuo je da pricaju o koncertu. Čim su ga ugledali odmah su ga pitali da li će se i oni priključiti humanitarnoj akciji jer se novac skuplja za izgradnju škole. Akaš odgovara da je načuo za taj koncert, ali da ne zna još ko će to zidati u humanitarne svrhe. Jedna starija gospođa priča da je njen sin bio i da se oduševio, on hoće i danas da ide, u stvari rekao joj je da će ići dok god traje koncert. Akaš je otišao u kancelariju, nije mu baš bilo do koncerta. Samo je bio zabrinut zbog svog problema, i u sebi je mislio kako će poludeti. Ustao je i krenuo kod jednog direktora, da vidi da li on zna nešto o tom humanitarnom koncertu. Vrata direktorove kancelarije su bila otvorena, a direktor je sa nekim razgovarao telefonom. Bio je leđima okrenut, tako da nije video Akaša. A Akaš je stajao i čekao da završi razgovor. Tako je i načuo razgovor.
Direktor je preko telefona govorio: “Dobro sine, znam da ne možeš da izađeš sa posla, videću ja da pošaljem kurira da vam kupi karte. Imam novac, valjda će to biti dovoljno. Šta?? 26 karata?? Hajde videću pa ću ti javiti. Sigurno ću ti uzeti ako ima. A zašto ti je to toliko važno? Šta? Njegova bivša devojka? Čekaj sine, ja koliko se sećam ona se udala, znam kad je noćio kod nas i kad je plakao što ga je ostavila… Znam, sećam se da sam pričao i sa njegovim ocem, sećam se svega. I šta, ona peva? Stvarno o njemu? Čekaj sine, a što ga je ostavila? Dobro. Hajde pozvaću kurira da vam kupi karte.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)