“Tanhaiyan” / “Usamljenost” – 7. epizoda (2. deo)

“Tanhaiyan” / “Usamljenost” – 7. epizoda (2. deo)
Mira pakuje svoje stvari. Dobija glasovnu poruku od Hedera, ali ne želi da je čuje. Rešila je da ode. Pođe do Tanjine sobe da vidi da li je tamo ostala njena crna suknja i tom prilikom prođe pored Hederove sobe. Vrata su otvorena, i ona ugleda Hedera kako se klanja (moli bogu). Jako se iznenadi. Reši da pusti njegovu glasovnu poruku. Ona glasi: “Znam da trenutno ne želiš da se sretnemo, a kamoli da me gledaš. Možda je tako najbolje. Da stojim pred tobom, ne znam da li bih ti mogao reći ono što ću sada. Nikakvo izvinjenje nije dovoljno za ono što sam uradio. Pa ipak… Izvini, Mira. Pre nego što sam te upoznao živeo sam, ali sam izgubio kakav je osećaj biti živ. Prosto se nisam mogao boriti sa svojim bolom. Onda sam upoznao tebe i shvatio da zadržavati bol za sebe nije dovoljno. Moraš ga staviti na pijedestal. Ne znam da li ti išta od ovoga ima smisla, ali ipak…Zatočio sam sebe u lance… Hvala ti što si me oslobodila. Sve što si mi juče rekla, o svom životu, bolu… način na koji si mi se otvorila… Mogao sam videti koliko si hrabra… Nadam se da mogu pozajmiti nešto hrabrosti od tebe. Pre dve godine, poginuo mi je najbolji prijatelj. Nakon što je otišao, nešto se slomilo u meni. Ali onda sam upoznao tebe. A sada i ti odlaziš… Neću te zaustavljati… Ali neću ti ni poželeti zbogom…Sve što ću reći jeste da sam zahvaljujući tebi sreo sebe nakon dugo vremena. (Mira se sakrije iza zida kako je Heder ne bi video. Plače, teško joj je.) Hvala ti, Mira. Nikada te neću zaboraviti. Neću doći da te vidim jer mislim da ne bih podneo još jedno opraštanje u životu… Ali kad god se nasmejem, pomisliću na tebe. I kad god pomislim na tebe – nasmešiću se. Tvoj, Heder Ali Han. Puno ime.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)