Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 102. deo

Vivi ih je bolno posmatrala i kaže: “I Vi, ubica moga brata, sedite za mojim stolom??”
Damini: “Znate Vivi, taj Puškar je meni doneo taj novac i rekao mi je da me je muž napustio i otišao za Ameriku. Sve dok sam imala novca ja sam sedela u selu i čekala sam muža da mi se vrati. A onda sam otišla u grad i zaposlila sam se kao sluškinja u gospodinovoj kući, nisam mogla naći bolji posao jer sam nepismena. Kada je moja Ića pošla u prvi razred, ja sam u toj kući srela Puškara – tetkinog sina i on mi je rekao istinu. Imali smo jednu veliku prepirku zbog toga gospodin i ja, isto mi je rekao da je to bio nesrećan slučaj. Ali on mi je obećao da će on pokušati mojoj Ići da zameni oca i pružiće joj sve što i njegovoj ćerki. Znate, odmah je Iću prebacio u najbolju osnovnu školu i pružio joj je najbolje obrazovanje. I zato mi i nije bilo teško da i dalje radim kao sluškinja. Znate Vivi, on je i udao moju Iću i kada je moja Ića otišla u zatvor, ja sam tada napustila njegovu kuću, a i njegova ćerka je tada nestala, niko nije znao gde je. Saznala sam da je on tada bio u jako lošem duševnom stanju. Ja sam kasnije započela jedan posao u jednom naselju sa ishranom i to mi je jako dobro išlo. Kupila sam i lepu kuću i veoma lepo živela. On u to vreme nije znao gde sam ja, ali je jednog dana došao da se zahvali mojoj unuci koja je bila dobra drugarica njegovoj unuci, što mu je platila bolničko lečenje. Tada sam ga videla prvi put posle 19 godina….” (NASTAVAK NA SLED.STR.)

Picture source: www.voot.com