Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 129. deo

Miti: “Akaše, ne želim više da slušam stalno istu priču, šta si mislio i šta si radio to je sada iza nas i nemoj me više na to podsećati kao i to da sam ja tvoja sudbina. To su čiste gluposti. Mislim da sudbina i ne postoji već da mi upravljamo svojim životima. Samo kad se setim koliko sam loše prošla i u selu i ovde u gradu pored tebe… Da li je to moja sudbina? Da li sam ja takvu sudbinu zaslužila?”
Dija: “A šta si to loše sve prošla Miti? Da li te je muž tukao, ponižavao? On mi ne izgleda loš…”
Miti: “Ne, nije me tukao, on i nije bio loš, ali svi njegovi jesu. U Atishgarthu su mi kao novopristigloj snaji u altu stavili staklo, noge su mi bile krvave, a ja sam morala da hodam i da ostavljam trag. Mislim da je bilo dosta traga i od mojih krvavih nogu!”
Zaplakala je i kaže, bilo je puno toga, ona to svom mužu nikada nije oprostila, ali je pokušavala duboko da zakopa u sebe i da o tome ne priča i ne razmišlja. Čak su je on i njegovi terali da mu persira. Njena sećanja iz tog sela su jako loša i ružna i ona o tome ne voli da govori, jer to je bol koji je podnosila. Ali najgore se osećala kada je saznala da su je terali da igra na četvrti dan mamine smrti.
“Molim vas, ne želim tih ružnih stvari da se sećam.” – dodala je.
Dok je Miti to pričala, Akašu su oči bile pune suza. Hteo je i on nešto da kaže, ali šta bi rekao kada je i on svestan da je to sve istina. (NASTAVAK NA SLED.STR.)

Picture source: www.aapkacolors.com