Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 129. deo

Aman: “Miti, zašto si to sve trpela, zašto se nisi odmah vratila kući? Znam koliko si ranjiva, a to si sve podnosila i trpela…. Mama, dobro se sećam kada smo Miti i ja raznosili pice, tada nas je pratila stalno jedna osica ili pčela i kada je Miti predala zadnju picu tada je ta osica ujela za obraz. Da znaš koliko je plakala! Kupio sam flašicu vode i pokvasio maramicu da hladi to mesto, ali ona je mnogo plakala. Odmah sam je odveo kod lekara, a zatim smo otišli do apoteke, uzeli lek sa recepta i sedeli na tim stepenicama, a ona nije prestajala da plače koliko je bolelo. Bilo mi je teško tako da je gledam, čak i njoj sam rekao da bolje da je mene ujela nego nju. A da mi je neko rekao da će gaziti po staklu, rekao bi mu da je on lud jer ona to ne bi izdržala, a kamoli da će imati omču oko vrata i mirno stajati očekujući da umre, a tek da će biti bombaš samoubica! Nikako u to sve ne bih poverovao, a eto ona je to sve preživela.”
Dija: “Sine šta to pričaš da si raznosio pice? Zašto, sine? Ako su ti trebale pare zašto mi nisi tražio, poslala bih ti?”
Aman: “Mama, imao sam dovoljno para, nisam ih razvozio zbog novca. Svratio sam u piceriju da kupim picu i čuo sam dva radnika iz picerije kako govore da imaju puno porudžbina, a raznosač pica nije došao. Ja sam im se tada ponudio da im pomognem i tada sam im sve pice dostavio. Čak sam im rekao da, kada god im budem potreban, a slobodan sam, da ću im pomoći. Tada sam prvi put vozio njihov motor. A kasnije si mi ti poslala pare da kupim motor.”

Picture source: www.popscreen.com