Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 196. deo

Juvi je pročitao pismo i pitao je: “Znači, to je majčino pismo… a odakle ti?”
Miti: “Aman mi ga je dao, to je molba naše nesrećne majke koja je teško podnela što si ti bio u zatvoru, i Aman je odmah povukao tužbu koju je podneo protiv tebe.”
Juvi: “Sećam se da je tada Aman tati rekao da je tužbu povukao jer je to tražila moja majka, tada sam bio iznenađen i pomislio da je to uradila moja tadašnja maćeha Amla…”
Akaš: “Juvi, dobro se sećam da je odmah posle suđenja, kada su te osudili, došla mama Ića u hram u koji sam ja nekada služio. Tada sam video veliku patnju i bol u njenim očima. Rekla mi je da je svedočila protiv sina i da je osuđen na 5 godina zatvora. Ali i da misli da je postupila ispravno i da njen sin mora da se promeni.”
Akaša su nemo slušali i Juvrađ i Miti. Hteo je još nešto da kaže, ali je rekao da to više nije važno.
Ustao je i rekao: “Eto, Vi se ispričajte, a ja idem da se igram sa decom.”
Svako dete je uzelo bojanku i baka im je pokazala kako sličice da boje, a onda im se pridružio i tata i objašnjavao da se svako polje boji izabranom bojom do linije.
Miti: “Nećemo Juvi više da pričamo o tome, bolna je ta tema. Naša majka nije dobila ljubav svoje dece nego samo mržnju… Ja ne znam šta bih radila da mene moja deca mrze…” (NASTAVAK NA SLED.STR.)