Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 202. deo

Aman: “Miti i to je sada sve tvoje?”
Miti: “Da Amane, hajde da te odvedem da vidiš Akaša i da to sve unutra obiđemo, da vidiš koliko ima cveća i kako se sortira i pakuje. Akaš i ja ćemo te voditi.”
Aman je pristao i taman da sednu ponovo na motor, kad ugledaše veliki šleper koji je skrenuo prema magacinu.
Aman: “Miti, vidi, stigao je šleper, ne vredi da idemo i da ometamo utovar. Žao mi je što neću videti Akaša, ali dobro, možda je i bolje jer ovo što želim da ti kažem tiče samo tebe i mene. Hajde, idemo na taj vidikovac.”
Stigli su do zemljanog puta, koji je bio posut sitnim kamenčićima. Sa obe strane puta bilo je patuljasto drveće u nekoliko redova, naizmenično posađeno, i samo od njihovih senki je bilo pomalo hlada, a sunce je jako grejalo. Na tom zemljanom putu od točkova kola su bila udubljenja i ti sitni kamenčići su dosta bili nabijeni u zemlju. Miti je mislila da zbog uzbrdice mora da da jači gas i brže da vozi i zato kamenčići koji nisu bili zabijeni u zemlju leteli su na sve strane. Aman je svirao i dao znak Miti da stane. Miti je stala, a on je sišao sa motora i dotrčao do nje.
Aman: “Miti, ne smeš tako brzo da voziš, moraš polako i pažljivo! Može na tim kamenčićima da ti sklizne motor, da padneš i da se povrediš! Molim te, vozi polako.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)