Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 224. deo

Uveče, pred spavanje, Akaš je otišao do kućnog hrama da se moli. Ugledao je baku. Baka ga pita da li ga je zvala Amanova žena, kako je Aman.
Akaš: “Nije bako… Ceo dan sam se molio za njegov život, kada god bi ugrabio priliku da me Miti ne vidi. Miti je zaspala, kao i deca. Mnogo su trčali za zmajem. Ali ja ne mogu da spavam, zato sam sišao da se molim.”
I Akaš i baka su se molili.
Posle molitve baka mu reče: “Idi sine, spavaj, sigurno će mu pomoći naše molitve.”
Akaš je kasnije jedva zaspao.
U toku noći Miti je imala košmarr, budi se sva znojava. Polako se podigla i sela da ne bi probudila Akaša, rukama je pokrivala lice. Pitala se u sebi šta znači taj san, zašto je sanjala Amana… Počela je da plače. Akaš je imao lak san pa se probudio pitajući Miti šta joj je.
Miti: “Ništa Akaše, imala sam ružan san, pravi košmar…”
Akaš je seo, zagrlio je i tražio da mu ispriča šta je sanjala.
Miti: “Ne znam šta znači ovaj san, ali nije dobar… Akaše, po prvi put sam sanjala Amana i to jako čudno… Videla sam ga da stoji i da me doziva… garderoba mu je bila pocepana i sav je bio krvav… Ne znam kako je stigao kući i da li je dobro… Evo još uvek mi odzvanja u glavi da me zove…”
Akaš je bio u šoku: “Šta, misliš da je imao nesreću? Kako možeš to i pomisliti kada znaš da je on odličan vozač…” (NASTAVAK NA SLED.STR.)