Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 240. deo

Miti onako nasmejana se okrene prema Akašu i kaže: “Nećeš mi verovati, ni ja još ne mogu da poverujem koga sam ovde srela. Akaše, da te upoznam, ovo je Panini – moj drug iz detinjstva. Da samo znaš koliko sam plakala kada sam saznala da se odselio iz Mumbaja, a nismo se ni pozdravili.”
Panini se rukovao sa Akašem i predstavio se, a onda kaže Miti: “Da znaš da sam i ja bio tužan jer smo odmah morali da se spakujemo i uveče avionom smo došli ovde jer je tata konkurisao tu za posao i odmah sutradan je morao da se javi na posao.”
Pogledao je u Akaša i kaže: “Moj tata je bio baštovan. Kao baštovan je radio kod više porodica. Održavao im je bašte, kosio travu, sadio cveće, a među tim porodicama je bila i Mitina. Preko mog tate se tako kod bake Damini zaposlila i moja mama kao sluškinja. Sećam se da je baka Damini tražila da ja svaki dan sa nastave dolazim kod njih kući gde smo Miti i ja zajedno ručali, učili i igrali se. Mislim da je Mitino dvorište bilo najlepše i sa najviše ruža u više boja, ali ipak najviše je bilo crvenih ruža. Koliko puta smo se naboli na trnje kada bismo hteli da uberemo ružu… Moj tata nam je rekao da to više ne radimo i da će on Miti makazama iseći ružu koju ona želi i poskidati trnje.”
Miti to sve potvrđuje i kaže: “Da, ja sam htela da uberem ružu i ubola sam se na trn, onda si ti pokušao da mi je ubereš, ali i ti si se tada isto ubo na trn i bili smo tužni.”
Miti: “Znaš da sam dolazio u Mumbaj jednom samo zbog tebe, da te vidim, ali sam bio iznenađen i razočaran kada sam saznao da ste kuću prodali i da ste se odselili. Bio sam jako tužan zato što te nisam mogao videti.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)