Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 245. deo

“Sumitra, kada sam izgubila bebu bežao je od mene, a tada mi je bio najpotrebniji. Volela sam ga i puno toga sam mu oprostila, ali prevaru ne mogu da mu oprostim. On je već ranije bio sa njom i nije mu teško palo da opet bude sa njom i ako je znao kroz šta sam ja sve prošla zbog te žene. Uprkos crnoj magiji kojom me je ubijala on je prigrlio, sigurno je želeo još dece. Nije je isterao nego je zadržao u kući. Da li bi ti Sumitra mogla da voliš takvog čoveka?” – Miti je pita kroz suze.
Sumitra je ustala i zagrlila Miti koja je sedela. I ona je zaplakala i kaže da prosto ne može da veruje da je ona kroz sve to prošla. U potpunosti je razume, ona čak ne bi mogla ni da ostane da živi sa takvim čovekom, odavno bi ga ostavila.
Miti: “Ja najbolje znam kakav je život bez roditelja. Zbog moje dece sam podnela i tu žrtvu. Samo da oni ne osete ništa od onoga što sam ja osećala i kroz šta sam prošla.”
Sumitra je stajala iza Mitinih leđa, obrisala joj suze i zamolila je da ne plače, a onda je poljubila.
Zatim se vratila i sela na svoju stolicu, te rekla: “Ti si Miti mnogo dobra. Eto, bavila si se i humanitarnim radom, zbog izgradnje škole i sirotišta za tu siromašnu decu.”
Baka: “I u selu moje snajke, a njene bake, poklonili su državi i kuću i zemlju i tu je isto zahvaljujući njoj i mojoj snajki izgrađena škola koja nosi ime moga brata.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)