Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 64. deo

…Preko dana sam radio kao sluga u tvojoj kući, a onda sam noću radio mehaniku i limariju da ti kupim one nanogice. Nije mi bilo teško i od srca sam sve to radio i kupio ti ih.”
Miti: “Dobro, ali kako ćeš Rani plaćati onu skupu englesku školu?”
Akaš: “A zašto Rani mora da ide u tu školu? Prebaciću je u besplatnu državnu školu.”
Miti: “Znači i naša deca ce ići u besplatnu školu. U kakvu će školu oni kasnije ići? Znači oni neće dobiti nikakvo obrazovanje.”
Akaš: “Ne Miti, radiću prekovremeno i dodatni posao, ako treba fizikalisaću, nosiću đakove, i te pare ćemo čuvati za školovanje naše dece.”
Miti: “Ti si lud. Ja ne mogu da ostanem da živim sa tobom, da li mi veruješ da mi se i dalje gadiš? Ne volim loše osobe koje lažu i ja ti ništa više ne mogu verovati, a još si i nemoralan…”
Miti dok je pričala sa Akašem nije ga ni jednom pogledala. Akaš je počeo da plače i čelo je naslonio na dušek kreveta.
Jecao je, a onda rekao: “Izvini Miti, znam da ne voliš muškarce koji plaču… Aman mi je rekao, ali ja ne mogu da suzbijem svoje suze…”
Miti: “To je tvoje pravo da plačeš, šta ja imam sa tim? Ja ne volim da Aman plače jer si video koliku galamu diže, a to me nervira i zato sam mu to rekla.”

Picture source:  twitter.com, credit to the photographer