Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 84. deo

Akaš: “Miti, molim te nemoj tako da govoriš i tako da pričaš. I svoj život bih dao za tebe. Da si tada poginula ja bih se osećao krivim i ne znam šta bi bilo sa mnom, ne znam da li bih to preživeo. Miti, kako ne shvataš koliko te volim, kroz šta sam sve prošao zbog tebe… Mnogo se kajem što nisam pristao da usvojimo bebu… Znaš da sam radio onu tešku puđu i nadao sam se da ćemo zasigurno imati svoje dete. Šta misliš, kako mi je bilo kada sam saznao da si zauvek otišla od mene? I tada sam trčao za tobom sa Ratorom da te nađemo. Saznali smo da si kupila dve karte za Đamu i Ratore i ja smo avionom odmah krenuli. Znao sam da ćemo stići pre voza. I ona eksplozija voza u kome si ti bila, šta misliš kako je meni bilo? A čak niko ništa nije znao o tebi, nije te bilo među živima, a ni među povređenim i poginulim osobama, samo se o tebi ništa nije znalo! Miti, proveo sam pet dana u policijskoj stanici, tražili su te, nije mi ni bilo do života, nisam ni jeo ni pio, samo sam molio boga da te pronađu živu i zdravu. Inspektor mi je rekao da se još uvek traga, još uvek izveštaji stižu i ispituje se, a verovao je da si živa i da si sigurno negde ispala iz voza. Sankrat je došao po mene, a tek koji šok sam doživeo kada sam stigao kući! Svi su bili u belom i oplakivali te! Kada sam video venac na tvojoj slici i dija da gori… mislili su da si mrtva. A šta misliš, kako sam to preživeo? Rekao sam im da si ti živa i da ja osećam još uvek tvoje srce koje kuca. Miti, tvoja koma i tvoja klinička smrt… šta misliš, kako sam ja to preživeo? Pa ova tvoja iznenadna bolest, kada ti je naglo počelo srce da slabi, kako sam i to preživeo… (NASTAVAK NA SLED.STR.)