Sulejman velicanstveni 124ep.,Mustafina sahrana

Mihrunisa: „Obećao mi je. Obećao mi je da će se vratiti i da nas neće napustiti. Baš kad je odlazio mi je obećao. Rekao je da neće otići, a otišao je. Kako ću ja to izdržati?“ Mahidevran: „Znam, Nisa. Znam. Rekla si da ne želiš ići iz Amasije. “ Mihrunisa: „Ne, ne mogu. Nikako. “ Ona se priseća njegovih reči u kojoj joj govori da ovde počinje i završava sve i govori Mahidevran da će se osećati kao izdajica a da ju zapoved Sulejmana ništa ne znače. Mahidevran joj govori da i ona ide samo radi svoga sina.

Mirhimah: „Je li tata tamo bio? Je li vladar bio tamo dok su ga dželati ubijali. “ Rustem: „Bili su u šatoru. Dželati su prvo potajno došli. Ni ja nisam znao, kao niti bilo ko. Očito je da je vladar o svemu mislio još je ovdje i da su odavde krenuli. Bojiš li se? “ Mirhimah: „Nisam verovala, Rusteme. Čak nisam ni dozvoljavala tu mogućnost. On ne bi naudio ni mravu, znam svog oca, rekla sam da to ne bi mogao. Ali jeste. Ubio je. “ Rustem: „To nije odluka oca već vladara sveta. “ Mirhimah: „Džihangir je skrvan. “ Rustem: „Sada će na nas krenuti, htet će naše glave. Nas će okriviti za sve. “ Mirhimah: „A zar nismo? Da nisam uzela pečat a ti napisao pismo, to ništa ne bi bilo. “ Rustem: „Mihrimah… “

Zumbul govori Hurrem o stanju u gradu. Ona je toga svesna. Zumbul: „Mustafa su ubili zbog Hurrem i Rustema. Na Prestolje moramo postaviti njegovog sina Mehmeta.“ Narod kaže. Hurrem: „Očekivano. Moramo misliti na sve kako nas kasnije glave ne bi bolele. Fahrije, donesi mi pero i papir. Moram o ovome obavestiti vladara, ko zna kad će se vratiti s Pohoda.“ Amasija Tašlidžali: „Sultanijo. Srecan put. Pazite na Jusufa.“ Mihrunisa: „Ne brini. On je Atmadžin emanet. “ Mahidevran: „Oprostite mi grehe, bio si Mustafi najbliži. “ Tašlidžali: „Zapravo vi meni oprostite. Nisam uspeo zaštiti princa.“ Mahidevran: „Takva nam je sudbina. “ U tuzi napuštaju Amasiju. Gledaju kroz prozor, a vani im veliko i brojno mnoštvo kliče u čast života Mustafinog sina Mehmeta. Mahidevran gleda unuka. Tašlidžali recitira svoje stihove: „Pomagajte, pomagajte. Krvnici uzeše život princa Mustafe!“

Manisa Nurbanu čita pismo Selima: „Vladar je dao zapoved o ubistvu princa Mustafe. Osećam da sam bliži Prestolju, ali ne znam ni sam da li bih se veselio ili tugovao.“ Njoj u odaju dolazi Džanfeda. Svi razmišljaju u smrti princa Mustafe, a ona spominje svoga sina.
NASTAVAK NA SLEDECOJ STRANI