Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 118. deo

Akaš je takođe burno reagovao: “Da sam je onda ubio i povredio da znaš da bih ti dozvolio da me ubiješ ili bi se ubio ja sam! U to vreme sam slušao samo majku, tada su mi samo njene reči bile u glavi. Kada su je Muktini roditelji ovodili od mene Muktin otac me je prebio i ostavio onesvešćenog – ja se tada nisam branio jer sam znao da sam kriv.”
Akašu su oči bile pune suza i kaže, brat od ujaka ga je takvog doneo kući sa slugama koji su radili za njih.
“Ali šok sam doživeo kada sam saznao da je majka angažovala Sankrata da je on lično ubije. Znao sam da to Sankrat neće uraditi, ali sam se plašio brata od ujaka – Nirbaja. On je već pokušao u kući da je ubije, a ja sam je spasio. On bi je sigurno ubio i u Mumbaju, morao sam to da sprečim. U to vreme je tatina urna bila u kući. Onako prebijen sam ušao u majčinu sobu, uzeo sam tatinu urnu i sebi isekao vene. Izašao sam i rekao majci: “Mama, evo ti tatina urna, a uskoro ćeš dobiti i moju!”. U bolnici nisam hteo da sarađujem, želeo sam da umrem, da ne doživim da je moja porodica ubije. Tada se majka uplašila za mene i da bih ja ostao živ odrekla se osvete.” – nastavio je Akaš.
Aman: “To nije opravdanje, pokušaj ubistva nije mala stvar i ne možeš me u tu tvoju priču ubediti! Kakav si ti čovek kada si rešio jednoj nevinoj devojci da se svetiš? Ona nikako nije kriva zbog tog ubistva, čak je zbog toga bila i nesrećna!”