Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 120. deo

Miti: “Da, Amane. Preko telefona si mi rekao da si ti siguran da ja nisam kopile… Kako si ti tada znao da ja nisam kopile?”
Aman: “Da Miti, znao sam. Znaš, ja sam spreman došao kod tebe…”
Iz unutrašnjeg džepa sakoa je izvadio roze savijen papir: “Miti, posle našeg rastanka stalno sam ga nosio sa sobom dok sam obilazio naša stara mesta. Mislio sam da ću te videti-sresti i da ti ga dam jer samo ti imaš pravo na njega.”
Miti uzima presavijen roze papir, otvara ga da vidi šta piše u njemu.
Pogleda u Amana i pita: “Šta je ovo Amane i odakle ti?”
Aman: “Pročitaj ga Miti pa ću ti odgovoriti.”
Miti je počela da čita u sebi, a onda je i zaplakala.
Akaš ju je zabrinuto posmatrao i pitao: “Šta je to, Miti? Zašto plačeš? Šta si joj to dao Amane?”
Kada je Miti pročitala, pogledala je Amana i rekla: “Amane, ovo je… ovo je pismo moje majke, zar ne? Odakle ti??”
Aman: “Jeste Miti, to je pismo tvoje majke. Miti, sećaš li se kada si bila kod mene da me vidiš jer si u vestima čula da sam se potukao sa Juvrađem, bila mi je glava zavijena? Tog dana sam podneo tužbu protiv njega i sa milicijom došao u ovu vilu da ga uhapse. Tada mi je njegova, a sada znam da je ona i tvoja baba, nudila veliku kolicinu novca da povučem tužbu. Ja sam je odbio. (NASTAVAK NA SLED.STR.)

Picture source: gudangnyasinopsis.blogspot.com