Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 133. deo

Akaš se još jednom zahvalio. Pozvao ih je da uđu sa njima u kuću, ali oni su odbili i odmah otišli. A Akaš je Miti odneo do sobe i polako smestio u krevet. Stajao je pored kreveta i posmatrao je, a onda je opet pitao kako se oseća, da li je još uvek puno boli noga.
Miti je klimnula glavom: “Popila sam lek protiv bolova, nadam se da će mi se bol smanjiti i da ću moći noćas da spavam.”
Akaš: “Miti, idem u ledaru da kupim led i da ga pre spavanja staviš na zglob.”
Miti: “Ne Akaše, tek su mi uvili nogu, neću sada zavoj odmotavati. Sa oblogama od leda počeću sutra, ali ne znam kako ću nocas spavati ako mi bol ne prođe… Ne smem ni nogu da pomerim koliko me boli.”
Akaš se šetao po sobi i kaže: “Više nećemo ići u taj napušteni park i igralište. Danas si pala i povredila si se ti, a sutra se isto tako može povrediti i neko naše dete. Miti, ako želiš da decu vodimo u park, vodićemo ih u gradski, uređeni park, onaj ili neki drugi onakav zapušten park zaboravi.”
Miti je počela da plače: “Meni se to slučajno desilo, vidiš da se nijedno dete nije povredilo… Da nisam pokušala da se i ja igram sa njima ovo se ne bi ni desilo…”
Akaš: “Taj park zaboravi, već sam ti rekao. Sada ti je pored svih bolesti trebala povreda zgloba i ova štaka, ne mogu da te gledam sa njom… Dok se ne oporaviš neću ići na posao i ja ću te nositi, isto kao što sam te nosio dok si bila u kolicima.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)