Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 142. deo

U jednom klubu sam je spasio od požara koji sam ja izazvao i tako stekao poverenje njene porodice. Bako, ja sam voleo da učim i da upijam znanje, ali sam se iznenadio kada me je Surbi pozvala i rekla da Miti već neko vreme ne ide na fakultet i da moram ja da je odvedem. Tada sam je jedva odveo i uzeo joj telefon jer mi se rugala, prkosila mi je, a još više me je iznervirala sa tim telefonom koji je vrtela u ruci. Pomislio sam da je ona jako glupa da je jako loša učenica da se sigurno jedva provlači na fakultetu i da uopšte nije inteligentna. Uspeo sam da se njome oženim i odveo sam je u selo. Ona je u palati jako loše prošla pored moje majke, a i ostalih ukućana, a ja sam to sve nemo posmatrao. Tada nisam ni bio svestan da sam se zaljubio u nju. Čim je moja mama od sestre Surbi saznala da je mama Ića umrla, mene je zaklela da odvedem Miti u šumu i da je ubijem. Isekla je ruku i dala mi taj krvavi nož. Tada sam prvi put osetio veliku bol i prvi put zbog Miti zaplakao. Odveo sam je u šumu i gađao sam je nožem, ali sam je promašio, nož se zabio u drvo, na kom se našla zmija. Ona je poverovala da sam je spasio od zmije. Krenuli smo dalje i stigli do geta Banjari gde smo se jako lepo proveli. Bio bih još opušteniji da nisam bio između dve vatre – majke i moje žene. Rešio sam da je samu pošaljem kući i spasim od majke i sebe, jer sam shvatio da sam se ludo zaljubio u nju. Ušla je u autobus, a ja sam plakao za njom i tada me je ujela zmija. Ona se vratila i sav otrov je izvukla iz mene i uvukla u sebe. (NASTAVAK NA SLED.STR.)