Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 162. deo

Akaš: “Od mene ćete uvek imati pomoć gde god ja bio, ali moćićete vi to i bez mene. A što se tiče Miti, i ja sam se plašio, ali nekako sam uspeo da je ubedim i ona je pristala. Moramo ovih dana ići u kupovinu, da pokupujemo sve što nam je za tamo potrebno. Kuća se upravo kreči i sređuje.”
Višnu: “Akaše, to je daleka zemlja, a ti znaš koliko je Miti bolesna. Ovde ima svoje lekare koji je prate, šta ako tamo ne bude bilo njenih lekova?”
Akaš: “Ti lekovi se uvoze za celu Indiju, mora ih biti i tamo, a ako ih ne bude vi ćete nam kupovati za više meseci i slati. I tamo ima bolnica i lekara svih specijalnosti. Višnu, ti vrlo dobro znaš kroz šta smo sve mi prošli i da nam je život bio strašno stresan. Tako da će nam taj mir tamo veoma prijati. Mi ovde ne bi dugo izdržali. Bio sam u šoku Višnu kada mi je juče rekla da želi da se sa mnogim drugovima i drugaricama sa fakulteta, koji su oformili svoje porodice, druži ponovo. Da idemo na razna slavlja i rođendane. To bi sve bilo naporno i za nju i za mene, ma ja to sve ne bih izdržao. Ti ne znaš koliko je ona voljena u društvu, pitaj Sankrata. Kada je Miti bila teško bolesna koliko je njih stražarilo ispred kuće i to u tri smene, moleći se da preživi.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)