Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 61. deo

Čim su stigli kući, Miti je zamolila Akaša da je odnese do hrama, gde je stajala Ekadešina urna. Miti je urnu mazila i plakala, a Akašu je rekla da je još mlaka. I Akašu je bilo teško, ali je rekao Miti da se ne uzbuđuje mnogo, može joj još više pozliti. Poneo je u njenu sobu gde su već počeli da nameštaju aparate. Međutim, Miti je odbila tu sobu rekavši da želi da ide u majčinu sobu, ta soba je puna duhova, i ona tu neće da leži. Jadan Akaš morao je da je posluša i tehničarima rekao da aparate prebace u drugu sobu.
Miti su u Ekadešinu sobu prikačili na aparate i doktor je pregledao, uradio EKG… Rekao je da je dobro, nema promene na gore, ali trebaće neko vreme da bi bila bolje, još uvek je kritična. Ipak, dozvolio je da joj dovedu decu da ih vidi. Gomti je ušla sa blizancima, ali Aman i Ića kad su je ugledali počeli su da plaču. Aman je Miti vukao za ruku i govorio joj da ustane, bio je jako uplašen, a i Ića koja je isto plakala za majkom. Miti ih je mazila po glavicama laganim pokretom i plakala. Doktor je dao znak da se deca izvedu, ali Aman je vrištao. Miti je plakala i tihim glasom pita zašto Aman toliko plače. Iako ih je Gomti odvela u njihovu sobu, on se i dalje čuo kako plače. To je mnogo razdražilo/uzrujalo Miti. Akaš je video da joj njegov plač smeta, te je otišao u dečju sobu i zagrlio uplakane Iću i Amana. Pitao je Amana zašto tako glasno plače, zašto plače kad mu je rekao da muškarci ne plaču i da moraju biti jaki.
“Zar ne Amane? To ti je rekla majka, a ti znaš da sad njoj smeta tvoj plač i da ona ne voli kada muškarci plaču.” – dodao je.
Moli ga da prestane da plače. Aman mu plačljivim glasom kaže da on neće da njegova mama umre kao i ona baba (Ekadeš).
Akaš ga zagrli i kaže: “Tvoja mama neće umreti, ja sam uz nju i ja ću je čuvati… Ja sam sine tvoj tata i neću dozvoliti da tvoja mama umre!” (NASTAVAK NA SLED.STR.)

Photo source: hamaraphotos.com, credit to the photographer