Neželjene 2-130. ep.,Anuška i Šorja dolaze u Virpur i traže Đuhi! Ranteđ tuče Miru!

U Čandigaru, u holu palate (haveli),
Dadi se moli i udara u zvono. Šagun i Amriš dolaze tu, smeju se i kreću da je zadirkuju: ,,Ludačo, čemu se moliš? Ne postoji Bog. Nema ga. Mrtvi ljudi ne mogu da ožive. Bednice!”
Dadi se okrene ka njima i nasmeje se vedro: ,,Srećna sam. Molim se i moliću se da ljudi koji su počinili neki greh budu kažnjeni. Da ih spali grom. Da padnu na zemlju i crknu! Tome se ja molim. Za vašu smrt se molim… Za vašu kaznu se molim.”

Šagun se smeška i vređa je. Amriš se isto smeje i zadirkuje je. Šagun krene da ošamari Dadi, ali je Dadi hvata za ruku i steže govoreći: ,,Ne usuđuj se. Nemoj biti toliko srećna. Ponekad smeh postane tuga. Ono što nekada vidiš možda ne bude tako. Čaša vaših grehova je puna i jednog dana će da pukne. A tog dana će staklići te čaše da vam se zabodu… da vam se zariju snažno u kožu!”
Ovi gledaju i ćute. Dadi pali sveću (diju) i stavlja je pored statue/kipa Boginje. Amriš kaže Šagun da treba da ubiju Dadi pre no što ona nekome kaže istinu o njima. Šagun mu kaže da će svakako to uraditi, ali ne još, mora malo da se slegne situacija. Kaže: ,,Ubićemo je kada komšiluk zaboravi ovo o smrti ovo dvoje bednika. Onda ćemo se rešiti i Dadi i sve je moj… hoću reći, naše!”
Amriš se nasmeje i složi.