Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 200. deo

Akaš: “Uz koji sako? Miti, onaj sako ne postoji više, odavno sam ga se rešio.”
Miti se nasmejala: “Znam Akaše kada si ga se rešio, a do tada ti je stajao u ormanu. Akaše, rešio si ga se isto ono veče kada si odbio da kupiš košulju. Čekao si da ja zaspim i da ga isečeš i pocepaš. Tetka te je tu noć videla da nešto vadiš iz kante za đubre, hteo si kesu sa đubretom da otvoriš da bi ga tu ubacio, ali si kesu pocepao i onako si ga na kraju bacio. Opet počinješ sa lažima! Ne možeš više da me lažeš, tolike godine si ga čuvao i posle pocepao, bolje da si ga nekome poklonio. Bio je to lep i kvalitetan sako, neko bi ga sigurno nosio.”
Akaš: “Miti, dokle ćeš mi prebacivati taj sako?! Nisam ni trebao da ga primim od nje!”
Miti: “Meni ne smeta što si ga uzeo, samo mi je krivo što mi još onda nisi rekao da ti ga je ona poklonila, a ne da me ismejava i govori da je i dalje mnogo voliš pa da mi zato mi nisi rekao!”
Akaš i Miti su se i tu, pored motora, glasno raspravljali, a i tu se našao po neki prolaznik koji ih je posmatrao. Vreme je bilo teško i crni oblaci su se nadvili nad malim gradićem.
Miti: “Akaše, hajde da krenemo, mnogo me boli glava i kiša samo što nije počela da pada!”