Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 97. deo

Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 97. deo
Miti je pozvala svoju baku da izađe ispred kuće, oni uskoro stižu. Obradovala se kada je ispred kuće ugledala Nani i deda Đogija da ih čekaju sa njenom bakom. U kolima je deda Đogi rekao da je i on poželeo da vidi školu, nada se da nemaju ništa protiv što je i on pošao. On je sedeo napred pored Akaša, a Miti sa Nani i bakom pozadi. Miti mu kaže da joj je baš drago što su i oni krenuli sa njima, ona nikada nije bila u bakinom selu i ima veliku želju da ga vidi.
Nani: “Da znaš mala i ja sam upravo zato pošla, volim da vidim šta je to tvoja baka imala, kada se toga odrekla. Ko još poklanja svoje imanje državi, svi danas žele da imaju neku korist od države. A ti i ona ste to poklonili da se u njenom selu izgradi škola.”
Miti: “Nani, u toj bakinoj kući godinama niko nije živeo, šteta je da to sve stoji prazno, a i zemlju niko ne koristi, ovako će bar deca iz tog i drugih sela imati koristi. Drago mi je što ta škola nosi ime mog dede, koji tako nikada neće biti zaboravljen.”
Miti je zatim pitala Nani da li je videla školu i sirotište koje je izgrađeno u naselju, od njenog humanitarnog rada. Samo je još malo ostalo da se deca usele u sirotište i škola će početi uskoro sa radom.
Nana: “Vidim mala da si i ti zaluđena istim stvarima kao što je bila i tvoja majka.”
Miti je zaplakala i kaž : “Tako je Nani, ja je nisam imala, i ono malo što smo bile zajedno znate koliko sam je mrzela… Ovo je najmanje što sam mogla da uradim za svoju majku. Tačno je da sam ja krenula njenim putem i dosta toga sam prošla u životu kao i ona. Ja sam presrećna što će i škola i sirotište nositi njeno ime.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)