Sulejman veličanstveni – 134. epizoda – Hurem umire!

Huremin monolog: “Svacija smrt ima odredjenu boju.Moja je vatreno-crvena,nebesko-plava,smaragdno-zelena.Svako nosi raj u dusi.Moj je u beskonacnom posmatranju vrta ispunjenog ljubavlju i njegovim plodovima,u njegovom velicanstvenom cvetanju i zelenilu.

Ja sam Aleksandra La Rosa.Robinja iz Rusije koju su prodali u Osmansku Palatu! Robinja plovila Dnjeprom preko Crnog mora.Robinja bez majke,oca,brace i sestre i svih voljenih.Koja je,plutajuci na ogromnim talasima,svakog trenutka molila da umre kako bi se sastala sa porodicom u Raju.Sa sedamnaest godina spoznala svu tugu i okrutnost sveta,ostarivsi hiljadu godina za samo jedan dan.Digavsi ruke od borbe za zivot,nesrecna,bez ikoga Aleksandra.

Ja sam Aleksandra La Rosa! Svoju tugu nisam nikome rekla,ni sa kim podelila.Ocajno sam jecala u doboke bunare,bacila ih u more,talasi su ih upijali i nosili.Na sve sto mi je dusu palilo odgovarala sam osmehom,suze sam lila samo za svojom porodicom.Od devojke robinje sam stvorila Sultaniju i promenila joj sudbinu.I evo sada sam na mestu na kojem se promenio moj zivot i sudbina – u Palati Sultana Sulejmana.Palata za koju sam isprva htela da se srusi,sada je moj dom,moje gnezdo.Kako sam ja uopste mogla da znam da ce moje srce koje je pocelo da kuca za osvetom,ponovo poceti da kuca zbog ljubavi?

Ja sam Hurem,robinja Sultana Sulejmana,njegova miljenica,njegova Sultanija.Majka njegovo petoro dece,njegova zakonita supruga,Hurem.Bila sam voljena,ali i omrazena od mojih neprijatelja.Ja sam davala zivot i uzimala ga.Ja sam se podigla sa dna i uzdigla se do vrha.Ja sam prosla kroz vatru i led.Ja sam palila,a ja sam i gasila.” (NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI)