Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 184. deo

Akaš se smejao i rekao: “Još malo pa ćemo stići. Vidiš Miti, ovo je sada sve tvoje i tebi pripada, ti si to sve nasledila.”
Zatim su skrenuli prema jednoj uzbrdici i polako su se penjali. Miti je bila oduševljena koliko ima ružičastog cveća i rekla: “Vidi kako je ovo cveće lepo, pogledaj koliko ga ima! Ma cela uzbrdica je u njemu!”
Stigli su na sam vrh uzbrdice i Miti je ugledala baku koja je sedela na stolici i čitala, a preko puta nje je bila klupa. Bio je to veliki travnati krug, a okolo kruga bašta sa ružičastim cvećem.
Miti je bila oduševljena tim prizorom i rekla: “Bako, Vi ste tu! A baš sam se pitala gde ste jutros otišli. Kako je ovde lepo!”
Prišla je da pomiriše cveće, a onda ugledala leptira: “Jaoj što je lep ovaj leptir! Nikada nisam nešto tako videla… Kako ima prelepe šare…”
A onda se ukočila: “Ovo me na nešto podseća… kao da sam to negde videla…”
U daljini se čuo dečiji žagor i vriska blizanaca koji su trčali za zmajem. Miti je bila u šoku i kao u nekom transu, zbunjena: “Ova bašta… ovi prelepi i čudni leptirovi… i dečiji glas… to me na nešto podseća… imam osećaj kao da sam ovde bila… ali kako…? Kao da je to iz mog nekog sna… Sećam se, bako! Ovde me je majka dovela! To sam sve videla u jednom svom snu!” (NASTAVAK NA SLED.STR.)