Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 197. deo

Miti: “Da Juvi, povukla sam se, ali i dalje sam u kontaktu sa Muktom, sa Amrom – Amanovom ženom – sa Amanom… Čujemo se telefonom, a i obećali su mi da će doći kod nas ovde da nam budu gosti. Ali si u pravu, puno mi nedostaje moj grad, da izlazimo sa prijateljima i da se družimo… I ovde je lepo, a i priroda je divna i vazduh je čist… to je dobro za decu. Ali mi smetaju ove kiše koje dugo padaju, a zna i da zahladni, treba se na to sve navići. U pravu si, Amanu i meni nije bilo suđeno, ali sam srećna jer smo obnovili prijateljstvo, družili smo se, a i dalje ćemo se družiti. Aman je jako dobar, takvih pravih, iskrenih prijatelja malo ima, i ja sam veoma srećna što ga imam za prijatelja i što mogu sa njim o svemu da razgovaram. Uvek je umeo da me sasluša i posavetuje. Drago mi je što se oženio tako dobrom devojkom, koju sam iskreno zavolela i dobra mi je prijateljica.”
Juvi: “Miti, ti Amana još uvek voliš.”
Miti je klimnula glavom.
Juvi: “Misliš li da osobe koje se vole mogu biti samo prijatelji?”
Miti: “Juvi, mislim da mogu. Srećna sam kada mu čujem glas preko telefona. I jer sam sigurna da je on osoba kojoj mogu da se poverim, izjadam, znam će me uvek saslušati i dati dobar savet, znam da me neće ismejavati i rugati mi se…” (NASTAVAK NA SLED.STR.)