Kako da nazovem ovu ljubav? – 34. epizoda

Arnav se bavi svojim cvećem, u glavi mu odzvanjaju Kušine reči da je njoj njeno ime važnije od svih para na svetu, kako ga proklinje, itd. Pobesni, zgrabi saksiju i tresne je o pod. Anđeli je izgleda čula buku, pa došla da vidi šta se događa. Ugleda saksiju na podu, pa kaže bratu (koji joj je okrenut leđima): “Ti i Kuši bar nešto zajedničko imate – bes. Ali, ja kroz tvoj bes vidim da se ti osećaš krivim. Jesam li u pravu?”
Arnav se okrenuo da je pogleda, pa joj opet okrene leđa.
Anđeli mu stavi ruku na rame: “Okretanjem leđa ništa nećeš rešiti, brate.”
Arnav: “Šta?”
Anđeli: “Šta je to u tvojim mislima što ti toliko smeta? Pitaš se kako je Kuši imala toliko hrabrosti da onako razgovara s tobom? Ili ti smeta to što si joj dao priliku da se opravda? Znam da si jako zabrinut zbog incidenta na objektu “Pansion”. Kuši je mogla izgubiti život. Zato želiš da se izviniš Kuši, zar ne?”
Arnav je nervozno prekida: “Dosta sestro. Nisam učinio ništa važno da bih se pravdao nekome. Ne želim da pričam o Kuši. Nije mi to bitno.”
Anđeli: “Zaista? Zašto si onda uvek nervozan kad pričaš o Kuši?”
Arnav: “Di (sestro), molim te, pusti me.”
Anđeli se okrene i pođe, ali je malaksala i opet joj se zavrti u glavi, zaljulja se. Arnav se srećom u tom trenutku okrene, pritrči joj i prihvati je. Zabrinut je i pita je je li dobro. Odvede je do njene sobe i pomogne joj da sedne na krevet.
Upita je: “Nisi prekinula post, zar ne?”
Anđeli odgovori: “Sutra je praznik Teej (kad žene poste za svoje muževe), kako sam mogla da prekinem da postim? ”
Arnav: “Dobro, odmah ću pozvati lekara.”
Anđeli: “Ne, nema potrebe. Akaš mi je rekao da imate važan sastanak. Zašto ne bi otišao? Zašto se brineš?”
Arnav: “Otkazao sam sve sastanke. Dokle god budeš tako tvrdoglava i budeš radila, ja neću ići u kancelariju. Ostaću ovde da brinem o tebi. I uveravam te da nećeš ništa krišom raditi. Ne možeš raditi sve što ti hoćeš.”
Anđeli: “Ali, kako ću stići sve da sredim?”
Arnav: “Ja ću srediti, a ti malo odmori.”
Anđeli klimne glavom.

Kuši se vraća kući i razmišlja kako je toliko toga rekla tamo, otišla je u njegovu kuću i odnela mu ostavku. Pobedila je i sad bi trebalo da bude srećna, zar ne. Međutim, nije tako, pita se zašto se oseća neraspoloženo. Ona se slučajno malo očeša o komšiju koji je pita je li dobro. Kuši odgovori neubedljivo da jeste, pa ponovi opet isto, sa malo više entuzijazma, valjda pokušavajući i sebe da ubedi u to. Kad komšija nastavi dalje, Kuši polako nestane osmeh s lica i prizna sama sebi: “Nisam baš dobro… Šta je to sa mnom?” (NASTAVAK NA SLED.STR.)