“Tanhaiyan” / “Usamljenost” – 6. epizoda (2. deo)

Heder: “Mislim, hrabra si, lepa i bez predrasuda. Kako to?”
Mira: “Kada bih to rekla na poetičan način poput tebe… nekim lekcijama me je naučio život, a nekim smrt.”
Heder se uozbilji i otvori oči.
Mira nastavi: “Heder, moji roditelji su umrli pre dve godine. U nesreći na putu. Znaš… Uvek sam ih gledala kako se svađaju. Mislila sam da su najgori roditelji na svetu. Niti su znali da vole niti da ispunjavaju svoje dužnosti. Heder, mrzela sam ih. Bukvalno. Potpisali su papire za razvod braka pre dve godine. Tog dana, išli su u sud da se razvedu. Kola su nam se pokvarila. Moji roditelji su izašli iz auta i prosto su opet počeli da se svađaju. Za to vreme, kamion se približavao velikom brzinom. Izgubio je kontrolu i jurio ka mojoj mami. A moj tata… bez razmišljanja… pojurio je ka mojoj mami… Oni, koji nikad nisu mogli živeti zajedno u miru… poginuli su zajedno…A ja, idiot… uvek sam ih osuđivala… Ali znaš, Heder, ova… Nikad se neću moći osloboditi ove krivice… I zato sam tada rešila da više nikoga nikada ne osuđujem. Bez zapitkivanja, bez osuđivanja. To je kao leptir, znaš? Sreća. Sleti na tvoj dlan samo na tren… Ali, ako do kraja uživaš u trenutku, onda zauvek ostaje uz tebe. Znaš, ne želim da živim ni sa jednom krivicom više. Zato želim biti dovoljno hrabra da ti kažem da… je svaki trenutak proveden sa tobom meni jako, jako važan. Mnogo mi znači.”
Heder, koga su Mirine reči pogodile direktno u srce i podsetile na njegov osećaj krivice, priseti se kako je Raza skočio sa tornja i kako mu je Avantika prebacila da je on kriv za njegovu smrt. Izvuče ruku kojom je zagrlio Miru i naglo ustane iz kreveta, rekavši da mora da ide. Mira ga pita šta je bilo, mislila je da razgovaraju… (NASTAVAK NA SLED.STR.)