Dnevnik po kome je rađen deo “Odbačene” – 119. deo

…Tada sam sa bakom posle Višnuovog i Muktinog venčanja otišla u jedno odmaralište. Tamo sam sa bakom pošla u šetnju, ona se saplela i moja kolica su pošla u provaliju. On se tada tamo našao i spasio me. Tada sam se udala opet za njega, a Ambika se udala za Sankrata, zato mi se i svetila.”
Aman: “Miti, da sam tada znao da si u kolicima i invalid, ja bih te pazio, čuvao i oženio bi se tobom… Ne znam zašto mi Kana sa kojim sam se povremeno čuo nije rekao u kakvom si stanju… Dobro, znači baka te je oslobodila zakletve, zato si i mogla da se udaš… Ali imam još pitanja, moraš da mi odgovoriš zašto si na suđenju priznala ubistvo, a bila si nevina… Ja sam se sa Kanom toliko borio da te oslobodimo, čak sam i jedno ministarstvo angažovao da dobiješ pomilovanje. Tada zamalo i ja da se obesim da tvoja duša ne ide sama na onaj svet jer sam znao koliko si plašljiva i ranjiva. Kana me je spasio u poslednjem trenutku. Samo da znaš koliko sam te skriven iza zida posmatrao u zatvoru jer nisam smeo da ti priđem, a tek kada sam saznao da ti je Akaš tražio razvod samo 4 dana pre suđenja…”
Miti: “Amane, moraš da me razumeš, ti dobro znaš kroz šta sam sve prolazila kada sam saznala da je moja majka toliko godina bila u zatvoru. Zar sam trebala da dozvolim da i ja provedem ceo život u zatvoru i to nevina? Sada znam da je i moja majka bila toliko godina nevina u zatvoru. Ne Amane, odlučila sam se za smrtnu kaznu, jer nisam imala nikakav dokaz da sam nevina. Ali, ako si bio u zatvoru zašto mi nisi prišao tada? Da znaš da bih ti se obradovala.” (NASTAVAK NA SLED.STR.)

Picture source: www.voot.com