Kako da nazovem ovu ljubav? – 100. epizoda

Stigli smo do jubilarne 100. epizode! 🙂

Kuši se zatrči i snažno zagrli Arnava. Arnav samo stoji, kao skamenjen, dok Kuši neutešno plače.
Kuši je duša prepuna bola i prepuklim glasom izgovara: “Ne mogu se sama nositi sa svime! Niti imam hrabrosti, niti se mogu suočiti! Izgubila sam sebe zajedno s ocem! Ne mogu se ponovo nositi s time! Nisam više toliko jaka! Potpuno sam skrhana!”
Arnavu je isto teško, njene reči i suze ga gađaju pravo u srce, podiže ruke da joj uzvrati zagrljaj, ali ne može, nešto mu ne da. Ruke mu ostaju u vazduhu. Od muke steže pesnicu, zatvara oči. Kuši ga i dalje grli i plače, nesvesna njegove unutrašnje borbe. Nakon nekog vremena, Kuši napokon postane svesna situacije, polako podigne pogled i brzo se odvoji od Arnava. Opet se gledaju, na licima im je oboma puno bola, prelepa scena. Arnav sad već hoće da joj priđe, onako nežno izgovori njeno ime i krene ka njoj, ali ona ustukne, a samim tim i on. Kuši napravi par koraka unazad i na kraju otrči odatle dok Arnav nemoćno gleda za njom s blago podignutom rukom kao da želi da je zadrži. Vidi se da mu je krivo.

Kuši gleda kroz prozor u Šašijevu sobu, unutra su Garima, tetka i Pajal. Nasloni se na prozor, zatvori oči. Kad ih otvori, baci pogled na hodnik. Priseti se zagrljaja. Ide “Raba ve”.
Na licu joj se vidi zbunjenost svojim postupkom, preispituje sebe: “Zašto sam plakala pred njim? Zašto sam osetila potrebu da stavim glavu na njegovo rame? Ne znam šta mi je bilo pa sam to uradila…” (NASTAVAK NA SLED.STR.)